Обраћање министра спољних послова Републике Србије Марка Ђурића на седници Савета безбедности УН посвећеној раду УНМИК

Поштовани председниче Савета безбедности,

Уважени чланови Савета безбедности,

Поштовани специјални представниче генералног секретара,

Дозволите ми да се најпре захвалим генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу и његовом специјалном представнику Петеру Дуеу на представљеном извештају, као и на континуираном ангажовању у спровођењу мандата УНМИК, у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

Република Србија изражава посебну захвалност свим припадницима Мисије. Присуство УНМИК и даље представља кључну гаранцију мира, стабилности и заштите основних људских права Срба на Косову и Метохији. У време када се позива на смањење буџета УНМИК и измену његовог мандата, Република Србија шаље јасну и недвосмислену поруку: присуство и улога ове Мисије не смеју бити ослабљени, већ морају бити ојачани. Дозволите ми да будем потпуно јасан. У актуелним околностима, УНМИК није само релевантан, већ и незаменљив. Његов мандат, заснован на Резолуцији 1244, није у потпуности спроведен. Ово није техничко питање. Ово је питање које директно утиче на безбедност, права и свакодневни живот људи на терену. Република Србија остаје чврсто посвећена пружању подршке таквој улози.

Свака дискусија о његовој будућности мора бити строго руковођена реалношћу на терену – а не претпоставкама које можда не одговарају проживљеном искуству заједница.

У време растуће глобалне неизвесности и бројних криза у различитим регионима, посебно је важно да Савет безбедности остане утемељен у чињеницама, праву и јасном разумевању дешавања на терену. У том контексту, УНМИК наставља да игра стабилизујућу улогу, не само кроз извештавање, већ и кроз само своје присуство. Његов мандат према Резолуцији 1244 остаје од суштинске важности за обезбеђивање непристрасног надзора, посебно зато што услед једностраних акција постоји опасност да се наруши крхка равнотежа постигнута током година.

Уважени чланови Савета безбедности,

Данас вам се обраћам не само као представник Републике Србије, већ и као глас оних који свакодневно живе у страху, несигурности и под сталним притиском на Косову и Метохији. Угњетавање једне заједнице се не дешава преко ноћи. Оно се одвија у препознатљивим фазама. А те фазе се, нажалост, јасно могу уочити у положају Срба на Косову и Метохији данас.

Стојим пред вама данас не да бих победио у расправи, већ да бих допринео решавању проблема.

И дозволите ми да ово јасно кажем од самог почетка: Србија није део проблема – ми смо део решења. Такође говорим као глас оних који се осећају застрашено – за мајке и ћерке оних који су неправедно притворени, за оне који су етикетирани, маргинализовани и под притиском једноставно због тога ко су.

Оно чему сведочимо није низ изолованих догађаја. То одражава шири и дубоко забрињавајући образац. И ово је питање принципа. У многим аспектима, овај образац носи узнемирујуће сличности са динамиком која је претходила озбиљним сукобима у прошлости.

Ове околности нису идентичне – али путању не треба игнорисати. Када права постепено еродирају, када се притисак нормализује, нестабилност се не појављује изненада – она се гради корак по корак, одлука по одлука.

Као што нас је Мартин Лутер Кинг Млађи подсетио, „неправда било где је претња правди свуда“.

Зато оно о чему данас разговарамо није само регионално питање. То је питање које директно говори о кредибилитету међународних норми, о заштити људских права и о одговорности коју сви делимо у спречавању нестабилности пре него што она ескалира. Међународна заједница је деценијама улагала у изградњу механизама за заштиту мањина и подржавање владавине права у постконфликтним условима. Дозвољавање да се ови механизми заобилазе поставља опасан преседан далеко изван Западног Балкана.

I Прва фаза – Идентитет постаје разлог за живот у страху Сведоци смо стварности у којој је сам идентитет постао извор несигурности.

  Под политиком коју спроводи Аљбин Курти, Срби на Косову и Метохији се све више обележавају као „они други“. Њихов идентитет се користи као основ за ограничавање права косовских Срба, ограничавање њиховог кретања и таргетирање њихових домова, имовине и верских објеката. Произвољна хапшења, напади и административни притисци нису изоловани инциденти.

Они формирају систематски образац маргинализације који не можемо и не смемо игнорисати.

Уједињене нације нису створене да би ћутале пред неправдом. Њихова улога је да обезбеде поштовање међународног права и да заштите појединце и групе којима су ускраћена права. Управо из тог разлога, оно што се данас дешава на Косову и Метохији није само регионално питање, већ је питање заједничке одговорности и тест кредибилитета међународног поретка.

Чињенице су дубоко забрињавајуће. Само у 2025. години забележено је 137 етнички мотивисаних инцидената. Од почетка ове године, нова хапшења и напади су се наставили. Ови догађаји не указују на случајност, већ на образац притисака и климу некажњивости.

Срби се суочавају са ограничењима слободе кретања, произвољним хапшењима, нападима на њихову имовину и скрнављењем верских објеката. Напади на Српску православну цркву погађају саму срж културног и духовног идентитета. Посебно су забрињавајући покушаји уласка у социјалне, здравствене и образовне установе, јер директно угрожавају основне функције неопходне за опстанак заједнице.

Ограничења слободе кретања су системска, а не случајна. Господин Милорад Арлов, познати хуманитарац из Бањалуке, само је један од безбројних примера појединаца којима је забрањен улазак на Косово и Метохију. Чак је и патријарху СПЦ спречено да посети седиште своје Цркве. Ово нису само административне препреке; оне представљају намерно сигнализирање да одређени идентитети нису добродошли или да подлежу условном одобрењу.

Овде се не ради о процедури. Ради се о принципу.

Ове акције шаљу поруку да су права условна, да идентитет одређује приступ и да чак и хуманитарни рад и верска дужност могу бити ометани. Само у 2025. години забележено је преко 130 етнички мотивисаних инцидената. Од тада су се наставила хапшења, застрашивања и напади, а извештаји о физичким нападима, штети на имовини и вербалном узнемиравању трају и 2026. године. Сећамо се пуцњаве на српске дечаке у Штрпцу на православни Божић – дубоко узнемирујућег чина који и даље одјекује управо зато што одговорност остаје нејасна и недовољно показана. Такви инциденти нарушавају не само индивидуалну безбедност већ и колективни осећај припадности читавих заједница.

Истовремено, низ координисаних мера утицао је на свакодневни живот Срба:

• Једнострана забрана српског динара, која нарушава основни економски живот и тера пензионере, породице и мала предузећа у неизвесност док се боре да приступе средствима или обављају свакодневне трансакције. Многи старији грађани сада се суочавају са дугим путовањима до граничних подручја само да би примили своје пензије, претварајући оно што би требало да буде рутинска ствар у извор тешкоћа и понижења.

• Систематски притисак на српске институције у здравству, образовању и социјалним службама, остављајући пацијенте без поуздане неге, а ученике несигурним у вези са континуитетом школовања на матерњем језику.

• Хапшења која изазивају озбиљну забринутост у вези са правичним поступком и пропорционалношћу.

• Одузимање земљишта на северу за моноетничке базе специјалне полиције, често спроведено без транспарентности и ван договорених оквира. Ово нису изоловане одлуке. Оне чине конзистентан образац притиска. Да би се разумео пуни утицај ових мера, мора се сагледати како оне утичу на свакодневни живот. Економска ограничења се претварају у неизвесност за породице и препреке за предузећа. Родитељи брину о издржавању своје деце; наставници и лекари виде да је њихова професионална будућност угрожена. Институционални притисак утиче на приступ здравственој заштити, образовању и социјалној заштити. Правна несигурност ствара страх и обесхрабрује повратак оних који су расељени.

За многе, ово није питање политике – већ да ли могу нормално да живе, одгајају децу и остану у својим домовима. Када се основни услови за достојанствен живот наруше, људи одлазе – не по свом избору, већ из нужности. Ова постепена демографска промена, вођена сталним притиском, а не добровољном миграцијом, прети да фундаментално промени мултиетнички карактер Косова и Метохије. И то не погађа само Србе. Горанска заједница се суочава са све већом маргинализацијом. Бошњачка заједница је потиснута, уз све већу забринутост због тихе асимилације. Када више заједница доживљава сличне притиске, ово постаје структурно питање које угрожава саму основу суживота.

И још једном, ово је питање принципа.

У протеклих шест месеци, ситуација се само додатно погоршала. Уместо напретка ка нормализацији, сведоци смо догађаја који продубљују неповерење и интензивирају несигурност. Овим се намеће суштинско питање: какву будућност можемо очекивати у друштву у којем су људи мета због тога ко су, и где правде нема? Без одговорности нема бити поверења. Без поверења нема стабилности. А без стабилности нема бити трајног мира. Посебно је забрињавајуће што извештај не помиње тихи, али упорни егзодус Срба. У веома кратком временском периоду, приближно 20 процената српског становништва је напустило Косово и Метохију услед притисака. То није статистика. То је егзодус. И наша је заједничка одговорност да га зауставимо.

II Друга фаза је правна маргинализација - притисци којима данас сведочимо превазилазе физичке претње, они се појачавају кроз политике и административне одлуке. Законодавне иницијативе, попут нацрта закона о странцима, изазвале су дубоку забринутост међу Србима на Косову и Метохији. Постојао је реалан ризик да људи који тамо живе и раде деценијама буду третирати као странци, да изгубе право на боравак, рад, па чак и на то да остану у својим домовима. Такве мере нису само правно спорне, већ одражавају шири образац покушаја да се стварност преобликује административним средствима. Истовремено, Срби се суочавају са све већим правним и административним препрекама које отежавају свакодневни живот, од приступа јавним услугама до остваривања основних права. У таквим околностима, од суштинске је важности да се правда спроводи на начин који је доследан, непристрасан и чврсто утемељен у владавини права. Међутим, сведоци смо бројних случајева произвољних и правно спорних хапшења Срба, често заснованих на непоузданим сведочењима у вези са наводним ратним злочинима. У таквим поступцима, не само да је правни основ често упитан, већ су и основна права притворених озбиљно нарушена. Уместо да доприносе правди и помирењу, такве праксе стварају страх, ометају повратак расељених лица и подривају правну сигурност.

Раније постигнути споразуми се не поштују. Прошло је више од тринаест година од потписивања Првог основног Бриселског споразума, а он и даље није спроведен. Кључна обавеза коју је преузела Приштина није ни близу испуњења. Оснивање Заједнице српских општина одлаже се скоро деценију и по. Ово није само питање времена, већ питање кредибилитета, поверења и поштовања обавеза које су формално преузете. Без спровођења онога што је већ договорено, тешко је говорити о истинском напретку или одрживој нормализацији. На овај начин, косовски Срби остају без правног оквира који им је гарантован кроз Дијалог, чиме се нарушава како поверење, тако и кредибилитет процеса. Овај образац је појачан институционалним механизмима.

Постоји и дубља контрадикција на коју се мора директно осврнути. Албин Курти се политички уздигао као студентски активиста, залажући се за права и пружајући отпор ономе што је описао као угњетавање. Па ипак, данас многи на терену доживљавају његову политику као рестриктивну, искључиву и све грубљу. Ова трансформација покреће озбиљна питања о доследности у примени демократских вредности. Лидерство носи одговорност према свим заједницама – не само према политичким присталицама. Када се та одговорност врши селективно, институције слабе, а поделе се продубљују. Право лидерство захтева изградњу мостова, а не зидова; оно захтева уздржаност и инклузивност чак и када је политички тешко. Уместо да се креће напред, сведоци смо лидерства које се све више окреће прошлости – враћајући се на обрасце за чије је превазилажење овај регион већ платио високу цену.

Такође смо сведоци обрасца који се понавља: ствара се криза. Сви улажемо време, енергију и дипломатске напоре да је обуздамо. А онда, када се она само делимично преокрене, очекује се да то поздравимо као напредак. Ово није истинска деескалација. Ово је циклус који троши ресурсе и нарушава поверење. Овај образац има стварне последице. Троши дипломатске ресурсе, подрива поверење и спречава значајан напредак. Сваки нови једнострани потез ствара неизвесност, ремети свакодневни живот и приморава међународне актере на поновљено управљање кризама, уместо на стратешку подршку нормализацији. И баш јуче смо видели још један пример. Аљбин Курти је посетио север Косова, још једном заобилазећи и игноришући демократски изабране српске представнике и градоначелнике. Ово није ангажовање. Ово је искључивање. У исто време, морамо искрено говорити о дијалогу између Београда и Приштине под окриљем ЕУ.

Србија остаје потпуно посвећена овом дијалогу и свим својим обавезама. Али дијалог без спровођења није дијалог – то је стагнација. Више од тринаест година након Бриселског споразума, Заједница српских општина још увек није успостављена. Ово није одлагање. То је одбијање спровођења договорених обавеза које су требало да обезбеде суштинско самоуправљање и гаранције за српску заједницу у кључним областима као што су образовање, здравствена заштита и локална самоуправа. Без ове Заједнице, обећана аутономија остаје неиспуњено обећање, остављајући Србе без институционалне заштите неопходне за дугорочну безбедност и просперитет.

Морамо се такође сетити Вашингтонског споразума (2020), постигнутог под посредовањем Доналда Трампа. Тај приступ је био визионарски. Ставио је економску сарадњу у центар, нудећи прагматичан пут напред. Уместо конфронтације, нудио је повезивање. Уместо застоја, нудио је напредак. Тај дух не треба изгубити; оживљавање елемената економске интеграције, слободе кретања и практичне сарадње могло би да откључа опипљиве користи за све заједнице.

III Трећа фаза су напади на културу, религију и баштину

Поред тешких безбедносних и животних услова, Република Србија мора да изрази посебну забринутост и због континуираног таргетирања српског културног и верског наслеђа. Скрнављење верских објеката и гробаља није само вандализам, већ директан напад на идентитет, достојанство и основна људска права.

Дозволите ми да вам скренем пажњу на само један од многих инцидената, каменовање аутобуса који је превозио српске православне ходочаснике у Јужној Косовској Митровици у септембру 2025. године. Ово није био случајан чин. Био је то циљани напад на појединце који користе своје основно право на слободу вероисповести. Када такви инциденти нису адекватно приказани, ризикујемо да изгубимо потпуно и тачно разумевање ситуације на терену. Очување хришћанског наслеђа на Косову и Метохији мора бити апсолутни приоритет за све. Континуирано таргетирање културног и верског наслеђа остаје дубоко забрињавајуће.

Ово није вандализам – то је покушај брисања идентитета и континуитета. Када се нападају цркве, када се скрнаве гробља, када су ходочасници мета, то поткопава сам суживот. Недавни инциденти, укључујући провале у цркве и скрнављење гробова, надовезују се на дуги образац од преко 150 српских православних локалитета оштећених или уништених од 1999. године. Наслеђе није само прошлост – оно се тиче будућег присуства заједница.

Његова заштита је неопходна за изградњу поверења и помирење.

IV Четврта фаза подразумева све веће безбедносне притиске и застрашивање

Сведоци смо убрзаног процеса милитаризације на Косову и Метохији. Јачање такозваних Косовских безбедносних снага, праћено набавком модерног наоружања, не може се посматрати као неутралан процес. То мења безбедносну равнотежу, повећава неизвесност и ризик од ескалације. Такав развој догађаја, посебно када се спроводи без транспарентности и без пуног поштовања међународних обавеза, подрива напоре за одржавање стабилности и доводи у питање кредибилитет постојећих безбедносних механизама. Дозволите ми да стога будем јасан: КФОР мора да остане једино легитимно и кредибилно безбедносно присуство на терену, у потпуности у складу са својим мандатом. У време растуће глобалне неизвесности и трансформације међународног поретка, крхка стабилност на Косову и Метохији не сме бити доведена у питање. У таквим околностима, само КФОР може гарантовати безбедност на терену.

У комбинацији са нетранспарентном сарадњом са одређеним актерима у региону, ови догађаји изазивају озбиљну забринутост. Они прете да наруше постојеће аранжмане, укључујући Војно-технички споразум из Куманова. Ово директно утиче на стабилност на терену.

У овом контексту, улога КФОР-а као примарног и кредибилног гаранта безбедности за све заједнице остаје суштинска. Свакој дискусији о смањењу броја или капацитета мора се приступити са крајњим опрезом, јер преурањене промене могу дестабилизовати крхку равнотежу и охрабрити оне који желе да промене чињенице на терену силом или притисцима.

Даме и господо,

Све ове фазе јасно илуструју образац деловања које спроводи Аљбин Курти. Сведоци смо приступа који се примењује с намером, у којем кризе нису случајне, већ створене. Црвене линије се континуирано померају даље потпиривањем тензија и изазивањем ситуација на терену. А онда се те исте кризе само делимично деескалирају, таман колико да се створи привид уздржаности. Али будимо јасни: црвене линије се никада не враћају на првобитну позицију. Оне се само повлаче неколико корака уназад, док нова реалност остаје измењена. И у том процесу се од нас очекује да такве потезе поздравимо као напредак. Ово није деескалација. Ово је метод. Сталним померањем ових црвених линија, притисци на Србе на Косову и Метохији се интензивирају. Простор за њихов нормалан живот се стално смањује, њихова права постепено еродирају, а сама њихова егистенција се доводи до ивице. Таква политика ствара услове у којима су не само Срби, већ и хришћанско културно и духовно наслеђе на Косову и Метохији и њихов опстанак доведени у озбиљну опасност. Зато не смемо посматрати ове догађаје изоловано. Они формирају доследан образац, који захтева јасан и принципијелан заједнички одговор.

Како да прекинемо овај циклус?

На првом месту, потврђивањем централне улоге Уједињених нација. За Републику Србију, Уједињене нације остају најрелевантнији форум за обезбеђивање правде и међународног поретка. Потребно нам је више, а не мање ангажовања УН. И потребно нам је пуно поштовање обавезујућих одлука, укључујући Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 1244. Ова резолуција није само документ, већ један од најважнијих правних оквира за решавање питања Косова и Метохије. Њене одредбе морају се спроводити, а не само позивати на њих.

Она гарантује безбедност за све и право на повратак. Па ипак, данас, повратак није само тежак, већ је и практично неодржив. Од више од 230.000 расељених Срба, вратио се само занемарљив број. Људи се не враћају несигурности. Не враћају се страху.

Друго, морамо гледати у будућност.

Морамо превазићи застареле поделе и фокусирати се на могућности за сарадњу. Србима и Албанцима није суђено да остану сукобљени, то су народи који морају пронаћи начине да раде заједно. Постоји простор, посебно у економској сарадњи, за изградњу поверења и стварање заједничке будућности. Будућности у којој се наш регион приближава Европској унији, постаје део заједничког тржишта и пружа нашим народима стабилност, прилике и достојанство.

Уважени чланови Савета безбедности,

Размотримо и шире импликације. Стабилност на Косову и Метохији је уско повезана са стабилношћу на ширем Западном Балкану и, самим тим, са европском безбедношћу у целини. Свака нерешена тензија има последице ван свог непосредног контекста – потенцијално утичући на миграционе токове, економску сарадњу и кредибилитет међународних институција. У свету који се суочава са вишеструким сукобима, Савет безбедности има дужност да спречи поновно појављивање старих линија раздора у Европи.

Оно чему сведочимо није случајно. То је образац. И уколико се овај образац не реши доследном применом закона и споразума, стабилност ће остати крхка.

Али дозволите ми да будем подједнако јасан: Уместо увреда и оптужби, пружамо руку сарадње – албанском народу. Не верујемо да су наши народи предодређени за сукоб. Верујемо да је кроз дијалог, економску сарадњу и међусобно поштовање могућа другачија будућност.

И још једном: Србија није део проблема – ми смо део решења. Србија остаје посвећена дијалогу. Србија остаје посвећена миру. Србија остаје посвећена међународном праву и пуној примени свих постигнутих споразума.

Република Србија подржава и наставиће да подржава УНМИК и његову улогу у обезбеђивању одговорности и објективног извештавања — али одржива нормализација мора се изградити кроз имплементацију, дијалог и поверење. Србија је спремна да конструктивно сарађује са свим партнерима на проналажењу свеобухватног, обострано прихватљивог и трајног решења које поштује права и безбедност свих заједница.

И на крају да будимо јасни:

Без одговорности нема правде.

Без правде нема поверења.

А без поверења нема трајног мира.

Хвала.

Њујорк,

9. април 2026. године