UČEŠĆE REPUBLIKE SRBIJE U  N A T O  PROGRAMU PARTNERSTVO ZA MIR

Uvod

Program Partnerstvo za mir je najznačajnija inicijativa NATO, formalno pokrenuta 1994. godine, u cilju razvijanja stabilnosti i bezbednosti u Evropi i šire u svetu, kroz jačanje poverenja i saradnje između NATO i drugih država u evro-atlantskom prostoru. Zaštita i unapređenje osnovnih sloboda i ljudskih prava, demokratski razvoj i očuvanje slobode, pravde i mira predstavljaju zajedničke vrednosti na kojima počiva program Partnerstvo za mir i kao takve kompatibilne su sa vrednostima drugih međunarodnih i regionalnih organizacija – Ujedinjenih nacija, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Saveta Evrope, Evropske Unije i drugih organizacija.

Partnerstvo za mir je program bilateralne saradnje izmedju NATO u celini i pojedinačnih država, koji se bazira na načelima dobrovoljnosti, fleksibilnosti i transparentnosti. Program je za svaku zemlju učesnicu individualan i specifičan. Učesnice programa Partnerstva za mir samostalno određuju nivo, sadržaj i dinamiku partnerske saradnje, u skladu sa suverenim pravima, nacionalnim interesima, potrebama i mogućnostima. Iako je njegovo osnovno težište razvoj saradnje u oblasti odbrane, veoma je značajna politička dimenzija ovog programa, kao važnog faktora evropske bezbednosne arhitekture.
Prilikom pristupanja Partnerstvu za mir, države potvrđuju da su privržene doslednom ispunjavaju obaveza iz Povelje UN i načela Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, posebno da će se uzdržavati od pretnji upotrebom sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i da će nesuglasice rešavati mirnim sredstvima. One, takođe, potvrđuju svoju privrženost Završnom aktu iz Helsinkija i svim drugim dokumentima OEBS, kao i poštovanju obaveza u sferi razoružanja i kontrole naoružanja.

Za pristupanje programu neophodna je saglasnost NATO, koji ceni spremnost države kandidata na osnovu sopstvenih standarda i kriterijuma i tek tada upućuje poziv zemlji koja je izrazila interes da mu pristupi. Učešće u Partnerstvu za mir i članstvo u Evropskoj Uniji nije međusobno formalno uslovljeno, ali je kompatibilno, s obzirom da NATO i Evropska Unija imaju bliske sisteme vrednosti, standarde i procedure.

Politički okvir za saradnju NATO sa partnerskim zemljama je Savet evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Council – EAPC), političko-bezbednosni forum koji okuplja sve države članice NATO i učesnice programa Partnerstvo za mir. Savet evroatlantskog partnerstva predstavlja mehanizam poličke koordinacije i nadzora svih aktivnosti u Partnerstvu za mir i forum na kome se, putem političkih konsultacija, razmatraju pitanja od značaja za partnersku saradnju.

Republika Srbija u programu Partnerstvo za mir

Odnosi Republike Srbije i NATO su u mnogo čemu specifični – rezultat i refleksija istorijskih okolnosti, događaja iz nedavne prošlosti i otvorenih aktuelnih pitanja. Pozicija NATO prema pitanju Kosova i Metohije, odnosno činjenica da je je većina država članica Alijanse priznala jednostrano proglašlenu nezavisnost Kosova, kao i učešće NATO/KFOR u formiranju nelegalnih, tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga opterećuje i neminovno se odražava na trenutni nivo odnosa Republike Srbije i NATO. Međutim, na obe strane postoji izraženo razumevanje da unapređenje partnerske saradnje, posebno kroz učešće Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir, doprinosi stabilnosti i jačanju poverenja na Balkanu i širem evroatlantskom prostoru. U tom smislu, za Republiku Srbiju je, u aktuelnom periodu, učešće u programu Partnerstvo za mir najadekvatniji okvir za razvoj odnosa i saradnje sa NATO, državama članicama Alijanse i drugim učesnicima programa Partnerstvo za mir, posebno imajući u vidu prirodu ovog programa, njegovu fleksibilnosti i mogućnosti za njegovo individualno prilagođavanje svakoj učesnici.

Odnosi Republike Srbije i NATO u periodu neposredno pre pristupanja programu Partnerstvo za mir razvijali su se uzlaznom linijom i manifestovali kroz razvijeni dijalog i veze. Uporedo sa unapređivanjem odnosa sa političkim i vojnim strukturama NATO, Republika Srbija je razvijala raznovrsnu bilateralnu saradnju u oblasti politike bezbednosti i odbrane sa državama članicama NATO i programa Partnerstvo za mir.

Proces ulaska u program Partnerstvo za mir započet je u periodu Savezne Republike Jugoslavije, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore. Krajem aprila 2002. godine, Savezna vlada usvojila je preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir. Ova odluka je pozdravljena od strane NATO, ali je poziv za učešće u programu izostao zbog uslova koji se odnose na saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalnom za bivšu Jugoslaviju.

Državna zajednica Srbija i Crna Gora podnela je 19. juna 2003. godine zvaničan zahtev NATO za prijem u program Partnerstvo za mir. NATO je, u znak priznanja izraženoj orijentaciji i interesu za saradnjom, pokrenuo poseban program saradnje za Srbije i Crne Gore - Prilagođeni program saradnje (eng. Tailored Cooperation Programmme). Ovaj program je sprovođen kroz tri ciklusa, omogućivši učešće Srbije i Crne Gore u jednom delu odabranih aktivnosti programa Partnerstvo za mir.
Istovremeno, uspostavljen je i intenziviran redovan politički dijalog na svim nivoima, uključujući i najviši, između Srbije i Crne Gore i NATO. Realizovan je značajan broj uzajamnih političkih poseta, koje su dodatno i povoljno uticale na poboljšanje komunikacije, uzajamno razumevanje prilika i upoznavanje sa realnostima na prostoru Balkana.  

Za potrebe koordiniranog i operativnog delovanja u procesu ulaska u program Partnerstvo za mir, na inicijativu ministarstva spoljnih poslova, Savet ministara Srbije i Crne Gore je, početkom februara 2004. godine, doneo odluku o formiranju Interresorne grupe za koordinaciju pripremnih aktivnosti za pristupanje državne zajednice programu Partnerstvo za mir. Interresorna grupa, u koju su bile uključene sve relevantne državne institucije, posebno se angažovala na izradi Akcionog plana priprema za pristupanje programu Partnerstvo za mir.

Polovinom 2005. godine, Norveška je, u svojstvu kontakt-države sa NATO, pokrenula inicijativu za uspostavljanje Grupe za reformu odbrane (eng. Defence Reform Group), u cilju podrške NATO procesu reforme sistema odbrane u Srbiji i Crnoj Gori. Grupa je, kao jedinstveni mehanizam saradnje izmedju Srbije i Crne Gore, kasnije Republike Srbije, i NATO, formalno počela da radi februara 2006. godine, u formi redovnih sastananka i kroz radne stolove zaduženih za pojedinačne projekte.
Sprovodeći odluku Skupštine Srbije od 5. juna 2006. godine, kojom se konstatuje da je Republika Srbija preuzela sve međunarodne obaveze posle referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori, preuzete su i sve obaveze koje se odnose na saradnju sa NATO. Sa ovim se Alijansa saglasila i u pismu generalnog sekretara NATO od 27. juna 2006. godine potvrđeno je dalje važenje potpisanih sporazuma i programa saradnje i izražena je spremnost za nastavkom saradnje.

Na Samitu NATO u Rigi, 29. novembra 2006. godine, Republika Srbija je pozvana, uz Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, da pristupi programu Partnerstvo za mir, što je uneto, u formi zaključka, u završni dokument Samita. Učesnica programa je formalno postala 14. decembra 2006. godine, kada je predsednik Republike Srbije Boris Tadić, u sedištu NATO u Briselu  potpisao Okvirni dokument, koji sadrži osnovna načela programa Partnerstvo za mir. Time je Republika Srbija i zvanično postala učesnica programa Partnerstvo za mir i stekla pravo da učestvuje u radu Saveta za evroatlantsko partnerstvo, kao i komiteta i radnih tela NATO u formatu otvorenom za partnere.

Nakon potpisivanja Okvirnog dokumenta, Vlada Republike Srbije je na svojoj sednici 27. jula 2007. godine usvojila Prezentacioni Dokument, koji definiše oblasti saradnje sa NATO, aktivnosti koje Republika Srbija namerava da preuzme kako bi ostvarila ciljeve partnerstva, kao i vojne i druge kapacitete koje stavlja na raspolaganje za program Partnerstvo za mir. Ovaj dokument je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uručio generalnom sekretaru NATO Jap de Hop Sheferu, u sedištu NATO u Briselu, 5. septembra 2007. godine. Tom prilikom MSP Jeremić se obratio Severnoatlantskom savetu. U Prezentacionom dokumentu Republika Srbija je istakla nameru da aktivno učestvuje u programu Partnerstvo za mir i spremnost da participira u skoro svim uspostavljenim mehanizmima programa, uključujući i Individualni akcioni plan partnerstva (eng. Individual Partnership Action Plan), kao višem obliku saradnje. U dokumentu se, medjutim, ne predviđa učešće Republike Srbije u Akcionom planu za članstvo (eng. Membership Action Plan), kao mehanizmu partnerstva koji se dodeljuje, na osnovi odluke NATO, državi učesnici programa Partnerstvo za mir, koja je izrazila nameru da pristupi NATO i zatražila ovaj status.

Tokom 2008. godine, klima u političkim odnosima između Republike Srbije i NATO, odrazila se na dijalog Srbija-NATO ali i dinamiku razvoja saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir. Ipak, na marginama prethodnog Samita NATO u Bukureštu, 3. aprila 2008. godine, na Samitu Saveta za evroatlantsko partnerstvo (koji okuplja sve države članice NATO i učesnice programa Partnerstvo za mir), učestvovala je i delegacija Republike Srbije koju je predvodio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. U Deklaraciji Samita NATO u Bukureštu ističe se spremnost za dalji razvoj odnosa sa Republikom Srbijom, uz korišćenje u punoj meri njenog članstva u programu Partnerstvo za mir, kao i za produbljivanje saradnje, prvenstveno kroz razvoj Individualnog akcionog plana partnerstva.  Ostavlja se mogućnost i da NATO razmotri opciju uspostavljanja Intenzivnog dijaloga sa Republikom Srbijom, u slučaju da ona podnese odgovarajući zahtev u tom smislu.

Po formiranju aktuelne Vlade Republike Srbije, posebno u poslednjem kvartalu 2008. godine, preduzeti su koraci u cilju intenziviranja učešća Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir, u cilju reafirmisanja opredeljenja Republike Srbije za unapređenje partnerske saradnje i pružanje doprinosa razvoju stabilnosti u regionu Balkana, Evrope i šireg prostora.

Republika Srbija i NATO su 1. oktobra 2008. godine zaključile Sporazum o bezbednosti informacija (eng. Security Agreement), kojim se garantuje minimum neophodnih standarda zaštite podataka koji se međusobno razmenjuju. Implementacija sporazuma će omogućiti razmenu informacija poverljive sadržine sa NATO i stvoriti uslove za aktivniju ulogu Republike Srbije u Partnerstvu za mir.

Vlada Republike Srbije je 30. oktobra 2008. godine donela Odluku o otvaranju Misije Republike Srbije pri NATO, što predstavlja važan korak u cilju jačanja dimplomatskog i odbrambeno-vojnog prisustva u sedištu Alijanse, za unapređenje dijaloga i razvoj saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir. Po okončanju organizaciono-tehničkih pitanja u vezi sa funkcionisanjem misije, u predstojećem periodu se očekuje njeno otvaranje.

Vlada Republike Srbije, na sednici održanoj 25. decembra 2008. godine, usvojila je Predlog Individualnog programa partnerstva izmedju Republike Srbije i NATO za 2009-2010. godinu, koji je zatim 12. januara 2009. godine odobren od strane NATO, kada je formalno otpočela njegova primena. To je prvi Individualni program partnerstva izmedju Republike Srbije i NATO i predstavlja osnovu za dalji razvoj saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir. Njime se konkretizuje učešće Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir, shodno ciljevima i oblastima saradnje navedenim u Prezentacionom dokumentu. On sadrži 130 aktivnosti, izdvojenih iz Radnog plana evroatlantskog partnerstva NATO, u okviru kojih je planirana realizacija 181 događaja, u 27 oblasti saradnje. Očekuje se da realizacija ovog programa ima pozitivan rezultat na dalju reformu sektora bezbednosti i sistema odbrane u Republici Srbiji.

Ostvaruje se i zajednička aktivnost između Republike Srbije i NATO u okviru Procesa planiranja i pregleda (engl. Planning and Review Process), mehanizma programa Partnerstvo za mir koji je od posebnog značaja za unapređenje saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir na vojnom planu.
Na poslednjem Samitu NATO, održanom u Strazburu i Kelu 03-04. aprila 2009. godine, značajan deo završne Deklaracije Samita posvećen je regionu Balkana i Republici Srbiji. U Deklaraciji, lideri Alijanse su istakli odlučno opredeljenje za održavanje regionalne bezbednosti i stabilnosti na Balkanu. U delu koji se odnosi na Republiku Srbiju, pozdravili su prvi Individualni program partnerstva Srbije i NATO kao solidne osnove za suštinsku praktičnu saradnju. Takođe, istakli su spremnost za daljim razvojem partnerstva, posebno putem Individualnog akcionog plana partnerstva i dali dalju podršku naporima na reformi odbrane. Uz isticanje da su za Srbiju otvorene sve partnerske mogućnosti za političke konsultacije i praktičnu saradnju, ukazali su da stepen daljeg produbljivanja partnerstva u najvećoj meri zavisi od „volje i aktivnosti srpskih vlasti“.   

Značaj učešća Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir

Učešće u programu Partnerstvo za mir doprinosi suštinskom učvršćivanju međunarodnog položaja i ugleda Republike Srbije. Kroz aktivno učešće u programu Partnerstvo za mir Republika Srbija je u mogućnosti da, zajedno sa NATO, njegovim članicama i drugim učesnicima u ovom programu, sarađuje u svim oblastima od interesa, reafirmiše zalaganje za snaženje regionalne i šire međunarodne stabilnosti i doprinosi time održivom i dugoročnom razvoju regiona.

Intezivno učešće u programu Partnerstvo za mir je u skladu sa postavljenim spoljnopolitičkim prioritetima Republike Srbije i u funkciji je što bržeg približavanja evropskim integracijama. Učešćem u programu dodatno se potvrđuje privrženost Republike Srbije zajedničkim vrednostima na kojima počiva ne samo program Partnerstvo za mir, nego i sve evropske i evroatlanske strukture, kao i Evropska Unija.

Učešće Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir ima pozitivnih efekata na proces reforme sektora bezbedosti i sistema odbrane, posebno u kontekstu pomoći efikasnijem prilagođavanju opšteprihvaćenim principima demokratske kontrole oružanih snaga i jačanju spremnosti zemlje da odgovori na savremene bezbednosne izazove i pretnje.

oktobar 2009.